Šejn

Dok živim život koji nisam birao sam o vrelom vjetru s juga moja duša sanja...

27.04.2008.

Христос васкрсе. Ваистину васкрсе.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О ВАСКРСУ 2008. ГОДИНЕ


ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет.
Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово, јер се њиме учвршћује.


(...)
У ове дане пасхалне радости, у време божанске милости према свима и свакоме, не можемо, а да се не сетимо људске неправде и насиља моћникâ овога света над нашим Косовом и Метохијом, над Србијом и целокупним српским народом. Косово и Метохија су саставни део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво повезан са Косовом и Метохијом. Знајући то, креатори ове историјске неправде управо су хтели да нам нанесу најдубљу могућу рану, неизрециви бол и патњу – бол и патњу која нас упућује на јединствену, спасоносну голготску патњу Господа нашега.
Косово и Метохија није само питање српске територије. Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се са Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали са косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!” Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас. Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ; желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара... Покоравајући се Христовој вољи и науци, ми обелодањујемо њихово безакоње, њихово лицемерство, по много чему слично оном Пилатовом прању руку у крви Праведника.
Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију дано­ноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.
Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!
То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом. Као што је некада Псалмопојац певао отетом и разрушеном Јерусалиму, и ми певајмо у духу косовског завета: ако заборавим тебе, Косово, ако заборавим тебе, Метохијо, нека ме заборави десница Господња! Нека се прилепи језик мој уз непца моја ако се тебе не сетим, ако не истакнем Косово и Метохију за почетак весеља мога.
(...)
Дано у Патријаршији српској, у Београду,
о Васкрсу 2008. године.
23.03.2008.

Boban Stojanović

Kakav je fudbaler Boban Stojanović... koliko ljudi je čulo za njega uopšte. Evo vintam malo po internetu, na vikipediji piše da je rođen 27.2.79. u Subotici, i da igra za Hajduk iz Kule, srbijanskog prvoligaša. Negdje krajem januara vratio se u Borac iz Čačka, trenutno četvrtoplasirani klub Meridijan Superlige.
Izgleda da je igrao za Hajduk iz Kule, Crvenu Zvezdu, opet Borac iz Čačka, Arad iz Rumunije, Radnički iz Obrenovca, Jedinstvo iz Uba... ne piše da je igrao jedno vrijeme i za Leotar iz Trebinja, u prvoj sezoni zajedničke lige BiH, kad je Leotar osvojio titulu prvaka.
Ne mogu baš da se sjetim njegove igre i uloge, ali sjećam se da je igrao u kvalifikacijama za Ligu Šampiona, kad je Leotar izbacio Grevenmaher iz Luksemburga, pa ispao od Slavije iz Praga. Ni tu ga nešto nisam upamtio, osim zbog imena. Ime i prezime su bili neka ludačka kombinacija koja je na neki blesavi način podsjećala na nju.
Ležao sam na krevetu i gledao utakmicu na televiziji, dal Slaviju dal Gravenmaher, kad me je njegovo ime i prezime podsjetilo na nju. A tad bi me sve što bi me podsjetilo na nju spucalo kao grom.
I držalo. I držalo.
I tako sam upamtio Bobana Stojanovića da ga ne zaboravim.
Sva se ta imaginarna limunada odvijala svojim tokom, sati su se pretvarali u dane, dani u mjesece, mjeseci u godine... aveti više nije bilo nego što je jeste bilo... ali s vremena na vrijeme odnekud bi banuo Boban Stojanović da me na nju podsjeti!
Prođe vrijeme, ja zaboravim, kad hop, eto ti na drugoj strani Sportskog žurnala Bobana Stojanovića, odnekud se vratio u Crvenu Zvezdu. Članak preko cijele stranice. Pa da je barem četvrta, jedna osmina... jok, cijela strana! Pa dal su oni normalni!
Prođe još neko vrijeme, on iz Zvezde prelazi u Borac iz Čačka. Pa u Rumuniju pa u Kulu, pa tamo, pa ovamo... jedno vrijeme je čak igrao u prvom timu Zvezde, pa je napao da daje golove za Borac iz Čačka, mislim da se nije skidao iz novina, bio je među vodećim strijelcima lige jedno vrijeme.
Čini mi se da mu je posle karijera malo krenula nizbrdo, ali opet je zlikovac iskakao s vremena na vrijeme sa pete-šeste strane Žurnala, Sporta, čak se pojavljivao i na internetu ili u novinama koje nisu isključivo sportske. Bane tako Boban odnekud, i podseti me, na dane, mjesece, godine, sve ružno, sve što je bilo zbog nje, sve što je bilo ružno a nije bilo nje da uljepša, sve lijepo što je bilo zbog nje a što samo donosi bol jer je nije bilo. Ni kriv ni dužan. Mada nisam baš ni siguran da nije dio neke veće zavjere.
I tako danas. Opet sam odlučio da otjeram aveti od sebe i da ih ne prizivam, i prilično sam čvrst u toj svojoj odluci. Iako znam da mi se ta odluka ne sviđa.
Odem na utakmicu, a zvanični spiker na stadionu čita sastav: broj 10 Boban Stojanović.
Danas sam prvi put uživo vidio Bobana Stojanovića! I meni je to kao da sam vidio Pelea. Uopšte se nije isticao na terenu, igrao je cijelu utakmicu, tek uz napor s vremena na vrijeme kad bih se sjetio potražio bih igrača s brojem 10.
Tih, nenametljiv, uvijek odnekud iznebuha, ali uvijek tu negdje prisutan!
Šta pokušavaš da mi kažeš Bobane Stojanoviću, prokletinjo nijedna!

16.02.2008.

Dok ne naučiš...

06.02.2008.

Lusitania

Ne kažem da taj esej nije bio provokacija. Svako pisanje jeste. Upućivanje sopstvenih misli nekom drugom. Uspostavljanje odnosa sa nepoznatim. Neka vrsta es-o-esa, kucanog svakom ko je u stanju da ga prepozna.

                                                                                                 Goran Milašinović

27.01.2008.

* * *

















Ниси ми потребна. Могла би да долазиш
и одлазиш.
Могла би да останеш, у мом стану, ноћу.
Могу да замислим твоје тело без жудње
и захваљујем му што те не волим.
Моја срећа што те не волим постаје
захваљујући теби потпуна.
Твоји доласци, твоји одласци
не би били ни крај ни почетак нечега.
Био би то, без бола, један долазак и био би
један одлазак.
Али готово да верујем: наша срећа била
би већа
ако би могли да сумњамо у оно што говорим.

Кристоф Мекел

13.01.2008.

Људска права држављана БиХ

Сва ова прича о људским правима држављана БиХ, писања и акције медија енд интелектуалаца подсјетило ме је на држављане БиХ породицу Караџић и њихова људска права. Као да је све ово читао, диктатор БиХ Мирослав Лајчак је донио одлуку којом укида људска права неколицини људи. И ником ништа. Како би реаговали медији и појединци који вриште због људских права Илије Јуришића уопште на причу да неко треба да се бави људским правима људи који, за разлику од Јуришића, нису ни осумњичени за ратне злочине?

Лајчак изнад свих судова
Налог високог представника, на основу којег су и породици Радована Караџића одузете личне карте и пасоши, не може се нигде оспоравати

Бањалука, 11. јануара – Од средине јула прошле године, када је високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини Мирослав Лајчак наметнуо Закон о изменама и допунама Закона о личној карти, 97 грађана Републике Српске морало је да преда важеће личне карте и узме нове у којима, у рубрици напомена, пише: „забрана преласка државне границе“. Ова одредба примењена је према лицима која су осумњичена за ратне злочине на подручју Сребренице и онима који су у наводној мрежи помагача одбеглих хашких оптуженика. Последња присилна заменика личних карата обављена је јуче у Центру јавне безбедности на Палама. Лични документи одузети су ужој породици  најтраженијег хашког оптуженика Радована Караџића – супрузи Љиљани, сину Александру, кћерки Соњи и њеном мужу Браниславу Јовичевићу. Њима су, истовремено, дате нове личне карте у којима је наведено да им је забрањен излазак из БиХ.

Караџићима, као и осталима, документи су одузети, односно замењени, на основу налога високог представника Мирослава Лајчака, иако у закону стоји да решење о одузимању личних карата и пасоша доноси Суд БиХ. На питање нашег листа упућено Мирославу Лајчаку због чега је он, уместо Суда БиХ, дао налог за одузимање личних докумената породици Радована Караџића, од Канцеларије високог представника добили смо следећи одговор: „Пасоше БиХ и личне карте одузело је Министарство унутрашњих послова Републике Српске. Оно је тело које спроводи наредбу високог представника. Ова лица су предмет међународних мера и зато је Канцеларија високог представника желела да обезбеди хитно спровођење мера како би се спречила могућност њиховог бега током истраге”.

Суштина је, чини се, ипак у разлици између Лајчаковог налога и судског решења у праву на жалбу. Наиме, на судска решења је дозвољена жалба, а против одлука високог представника не може се водити другостепени поступак. О томе говори тачка осам Лајчаковог прекјучерашњег Налога о одузимању путних исправа лицима која опструишу или прете да опструишу процес спровођења мира у БиХ.

У тачки осам акта на основу којег су јуче Караџићима и Браниславу Јовичевићу одузети пасоши и личне карте, поред осталог, пише да одредбе Лајчаковог налога – ни појединачно, ни све заједно – „не подлежу изношењу пред судове ни одлучивању од стране судова БиХ, њених ентитета или било где другде, и да се ни пред којим судом никада не може покренути поступак у вези са обавезама чије извршење из њих проистиче“.

Међу онима који су раније остали без пасоша и, условно речено, класичне личне карте налази се и бивши директор Полиције Републике Српске Драгомир Андан. „Решење Суда БиХ којим ми се одузима стара и даје нова лична карта нисам добио, а нико ми га није ни показао. Претпостављам да су и мени документи одузети на основу налога високог представника. Такође, нисам добио ни решење о забрани преласка границе. Једино сам успео да разговарам са главним тужиоцем БиХ Маринком Јурчевићем, који ми је рекао да ми не може казати да ли се против мене води истрага због наводног помагања Радовану Караџићу да избегне хапшење и изручивање Хашком трибуналу. Понудио сам Јурчевићу да одем у притвор до завршетка истраге, али ми је рекао да је то немогуће“, изјавио је нашем листу Андан, подсетивши да је за време док је он био директор републичке полиције 11 хашких оптуженика изручено Хагу и нагласио да је апсурдно њега доводити у везу са мрежом помагача Радована Караџића или било којег другог лица за којим је расписана потерница Хашког трибунала.

За разлику од 35 полицајаца који су на основу одлуке високог представника суспендовани и остали без личних докумената, Анданов случај је специфичан и по следећем: њима се до завршетка истраге исплаћује 55 одсто од плате, а он не добија ништа и сви рачуни су му блокирани. Осим што му је забрањен рад у било којем државном органу, онемогућен му је и одлазак у пензију иако је за њу испунио услове. Од прошлог лета, Андан живи од помоћи коју му шаљу брат и две сестре, који већ годинама живе и раде у иностранству.

„Несумњиво је да је у случају Драгомира Андана, као и у одлукама ранијих високих представника којима су смењивани званичници у БиХ, прекршена Европска конвенција о људским правима и основним слободама. То је у случају мојих клијената бившег председника Народне скупштине Републике Српске Драгана Калинића и радника Државне безбедности Милорада Билбије потврдио и Уставни суд БиХ. Нажалост, Европски суд за људска права огласио се ненадлежним да разматра одлуке високог представника, јер он није орган БиХ и Европске уније него Уједињених нација. Основно питање је, дакле, да ли је примерено овом времену да један човек у једној држави буде изнад свих не само њених него и међународних органа”, рекао нам је бањалучки адвокат Миљкан Пуцар.

Тужилаштво без коментара

Покушавајући да проверимо вест да су Караџићи, као и остала лица осумњичена да помажу скривање хашких оптуженика, под истрагом, обратили смо се директору Полиције Републике Српске Урошу Пени, јер је породица Радована Караџића недавно саслушавана у Бањалуци. Он нам је кратко рекао: „То је питање за Тужилаштво БиХ“. У телефонском разговору портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић је нашем листу казао: „Написе у штампи не коментаришемо, а информације о истрагама не дајемо”.

11.01.2008.

Земљо моја...

09.01, дан Св. архиђакона Стефана, дан и Слава Републике Српске.










Видим поља што се житом злате
и на бријегу видим родни дом
сваког трена мислим на те
земљо моја

А у пољу моја душа спава
у сред жита као златни клас
постеља јој мека трава
земљо моја

И док ја нисам ту
покрај ње да скупа предамо се сну
сваку ноћ чујем глас
који зове дођи срећа чека нас

Овде ноћи нису тако плаве
нигдје сунце нема такав сјај
нигдје нису такве траве
земљо моја

У том класу нек ми љубав спава
нек ме чека ја ћу брзо доћ
нек је љуби твоја трава
земљо моја
земљо моја...

08.01.2008.

Tvigi Sirotanović

"Bila je to 1966. godina, a Tvigi je, bukvalno preko noći, s nepunih 17 godina, postala modna "ikona" i fenomen o kom se govori!
Visoka 168cm i teška svega 41 kg, Tvigi je svojom "tankom", gotovo dečačkom figurom, prezentovala potpuno novu viziju ženstvenosti. Obučena po poslednjoj modi, izražajnih očiju i kratke plave kose, bila je apsolutna senzacija i vodeća modna ličnost, čije se lice smešilo sa naslovnih strana prestižnih modnih magazina. Svojim stilom je poručivala ženama da se oslobode konzervativizma, naglašavajući njihovu nezavisnost i slobodu koje su im donele šezdesete."
 
Čitam novine prije par dana, i naletim na ovaj dio. Odmah su mi pale na pamet žene iz Engleske iz 1966, jer Tvigi je inače iz Engleske. Prva asocijacija su mi bile one engleske serije i filmovi, Eastenders i fazoni, one očajne frizure, odjeća, šarene tapete, rudnici uglja... i zapitao sam se - šta li se kog đavola promijenilo u životima tih žena pojavom nekakve nove manekenke? Spreman sam da se kladim u dvaes marke da i nije nešto puno. Da li su te žene, domaćice, majke, loše plaćene radnice iz provincije, prostitutke, šta sve ne, odjednom takođe postale u skladu sa novom vizijom ženstvenosti, da li su se smiješile sa naslovnih strana prestižnih modnih magazina, bile obučene po poslednjoj modi...? Little tomorrow. Pa zašto onda ova budala piše kako je ta manekenka donijela neke nove vizije, otkrila lijek za rak?
Sve to me podsjetilo na one udarnike iz komunističke propagande, akcijaše, Alije Sirotanoviće i slične. Dok su gospoda funkcioneri ženili pjevačice i balerine, dobijali stanove površine fudbalskih igrališta, pravili vile i vikendice, išli za mjesta ambasadora na zapadu i u trgovinska predstavništva, krali pare, upropaštavali firme, taslačili 30 godina mlađe ljubavnice, slali djecu po Amerikama i Londonima... kao primjer su nam gurali kojekakve avetinje što su, nekad u svojoj radnoj organizaciji a nekad na ORA crnčili ko nečitavi, trošili jal pluća jal leđa više nego što ih je crn život primoravao, i još tražili veće lopate!
Naravno, ni narod nije pao s Marsa, zna se i kako se živjelo, neke škole su se završavale, zapošljavalo se, napredovalo se potkupljivanjem, pozicije su dobijane mitom, poslušnošću, moralno-političkom podobnošću, preko veze, preko kreveta... malo se ko ljetovalo, malo se uzimalo kredita koje je jela inflacija, uzimalo se, kola, video rekorderi, pravile se kuće, dobijali stanovi... i nadalo se da će ti direktora smijeniti prije nego što upropasti firmu i ostavi te u bijedi, da ćeš nekako zadržati svoje mjesto na koje je oko bacila neka ljubavnica generalnog ili nekog sličnog direktora, da neće tebe okriviti za ono što ti šef krade, a bogami da ćeš i ti uspjet da ukradeš malo za sebe, da ćeš preko veze dobiti da radiš u kakvoj Libiji ili sličnom Iraku, gdje ćeš se na 40+ truditi da zaradiš nešto za svoju familiju, dok te povremeno Amerikanci bombarduju. Ne znam sjeća li se neko onog američkog bombardovanja Libije, ali u fabrici lijekova koju su gađali radili su i radnici Energoinvesta recimo.
Ali, priča za malu djecu je bila ono, poštenje, samoupravljanje, udarništvo, podmetanje leđa, trka ko će više ćumura iskopat.
Kad sam pročitao šta je ovaj genijalac napisao o toj Tvigi (inače, neka čuvena manekenka iz šezdesetih, Lesli Hornbi, Tvigi, šta li, kako li... ) odmah sam slike Naomi Kempbel povezao sa onim rudarom sa one stare novčanice iz SFRJ, sa onim cvikama i lopatom, ne znam jel to Alija Sirotanović?
Isto tako kao što su nekad narodi prikazivali te traktoriste sad nam prikazuju te manekenke i sportiste. Evo djeco, to vam je život ustvari. Visoka moda, modne revije, svjetla reflektora, skupe cipele i krpice, bijesna kola, butkice i sise, visoko društvo, Seks i grad, žurke, zabava, provod...
Tako valjda mi kad vidimo na televizoru ili u Kozmopolitenu da Naomi Kempbel nije konzervativna, već je nezavisna i slobodna, treba da povjerujemo da smo ustvari i svi mi takvi.
Život se ne sastoji od crnčenja, borbe, nema sirotinje, nezaposlenih, jadnih i bijednih, gladnih... svijet ne vode velike kompanije i moćnici preko velikih sila koji zarađuju milijarde na glupim masama, pljačkajući prirodna bogatstva, bogateći se na nafti iz kakve vukojebine čiji stanovnici žive na banani i po dnevno... život je pjesma. I ti ćeš biti takav/takva. Samo se ponašaj kako ti kaže Veliki brat, kupi ovaj šampon, ovu kremu, ove cipele, ove patike, ovaj mobitel, ovaj ajpod/ajfon/48Gfoun/sifon, ovaj sat, ova kola, gledaj ovu emisiju, pošalji sms za ovu nagradnu igru, pozovi ovaj kviz i čekaj ko kreten pet minuta da te ne uključe. Kad te kakva velika firma otpusti, kao ono Dojčbanka kad je ostvarila rekordan profit a otpustila radnike, kad te ko pokrade, opljačka, kad ti unište poljoprivredu i privredu u zemlji, kad ti nametnu slobodnu trgovinu kako bi ti prodavali svoju trećerazrednu robu kojoj ne mogu da konkurišu proizvodi firmi za koje radiš ti ili tvoji jer su u tranziciji, pa propadaju, kad ti smijene vlast nasiljem, stvore nestabilnost, pošalju kakakv manji rat... samo ćuti i trpi. Sve je to nebitno, svi smo mi Naomi. To je samo mali zastoj, košmar, nešto nebitno. Kad ti Amerika i Engleska uništavaju državu, ti sanjaj američki san, koka kolu, i maštaj da odeš u Ameriku i Englesku, jer je to raj na zemlji. Kao i Švedska, Njemačka, Austrija. Nemoj da se pitaš ko ti je uništio zemlju pa ti moraš da ideš negdje drugo i zašto to Bosna nije kao Finska.
Samo što se Naomi niko ne smije kao Aliji Sirotanoviću. Niko ne misli da je budala. Naprotiv, svi žele da budu kao ona. Ili Bekam, 250 miliona dolara za ugovor. Pa ko ne bi volio da bude kao oni, njima je super. Zato je ova laž i najopasnija, opasnija od Alije Sirotanovića, jer radi. Kao one piramidalne šeme, uplatiš iks stotina evra, pa nađeš još pet njih da uplate, pa oni nađu, pa njihovi nađu... a zna se da dobijaju samo oni na vrhu. A prodaja muda za bubrege cvjeta.
 
"To je poslušnost iz uverenja da tako treba, da je to dobro za vas. Tirani koji vas vežu lancima i zatim bičevima nagone na rad obični su nasilnici. Pravi moćnici, međutim, uvežu vaše nervne ćelije, i to tako da im vi sa radošću služite. I mislite da je to služenje prava sloboda. Čuvena treća dimenzija moći znači baš to – da podložnik i ne primećuje da je sluga, da mu potčinjenost i prisluživanje ništa ne smetaju i da čak voli svoje ropstvo"
(Slobodan Antonić, “ Tri lica moći ”, Nova srpska politička misao , god . XIII (2006 ), br. 1–4, str. 7–33)
 
"Čak i bez neposrednog pozitivnog potkrepljivanja pojedinaca, sistem vrednosti se iz vrha elite prenosi na obode elite i dalje, u podelitu, preko mehanizma statusnog oponašanja. Savremeno svetsko društvo možemo posmatrati kao lestvicu nejednakih statusnih položaja. Ti položaji svakako da imaju veze sa materijalnim zaleđem. Ali njihova glavna odrednica ipak je pojedinčev sistem vrednosti. Prihvatanje određenog sistema vrednosti može voditi do boljeg statusnog položaja, a ovaj, makar u izgledu, i do viših nagrada. Otuda kulturu viših statusnih slojeva – njihov izgled, ponašanje, način života – oponašaju niže statusne grupe. Medicinske sestre i tehničari oponašaju lekare, seljani oponašaju građane, službenici šefove...

Oponašanje ima vid kapilarnosti (trickle effect), što znači da se osmotski širi društvom. Ljudi sa nižih položaja oponašaju način oblačenja, češljanja, govorenja, stanovanja, prevoženja, letovanja itd. osoba sa viših položaja. Time oni ne žele nikoga da prevare u pogledu svog društvenog položaja (kao što često veruju snobovi na vrhu). To se može shvatiti samo kao znak prihvatanja sistema vrednosti koji stvaraju viši društveni krugovi, znak nesvesnog prihvatanja njihovog prvenstva, njihove kulturne nadmoći. Oponašajući one gore, nižeplasirani sami sebi stvaraju iluziju o uzdizanju. Ali time priznaju i jačaju sistem. Tako kupuju loz za životnu lutriju, nadajući se dobitku. I premda je broj dobitaka neveliki, samo posedovanje loza ima umirujuću funkciju."

(Slobodan Antonić, "Kulturni rat u Srbiji" )


06.01.2008.

Мир Божији - Христос се роди

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2007. ГОДИНЕ

П А В Л Е

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„...Данас Витлејем прима сапрестолног Оцу,
данас анђели богољепно славе
МЛАДЕНЦА кличући:
СЛАВА БОГУ НА ВИСИНАМА,
НА ЗЕМЉИ МИР,
А МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА."

У свом свакодневном мољењу Црква се, драга децо духовна, пре свега моли за ВИШЊИ МИР. Не молимо се за неки неодређени мир из неког неодређеног света, већ онај МИР који собом донесе и нама предаде сам Господ Исус Христос. „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје" (Јн 14, 27). Ево, и на почетку овогодишњег празновања најрадоснијег празника рођења Сина Божијег, Господа нашег, Исуса Христа, почињемо молитвама за ВИШЊИ МИР. Упућујемо Вам поруку небеског МИРА који нека се усели у срца ваша, у душе ваше, у животе ваше, као што оне благословене ноћи рођења Емануилова уђе у срца и душе витлејемских пастира. Имати МИР БОЖИЈИ значи имати мир са Богом, са братом са човеком, са свеукупном творевином Божијом. То је привилегија светих хришћана. Чак и онда када валови овог немирног света запрете да све потопе и униште, као што је то у ово наше време, ми облагодаћени и испуњени божанским миром остајемо мирни и спокојни, јер знамо да је веран Онај Који све хришћане свих времена храбри речима: НЕ БОЈТЕ СЕ! и додаје „....ја сам са вама у све дане до свршетка вијека" (Мт 28, 20).

Поздравом: ХРИСТОС СЕ РОДИ! - ми верујемо и исповедамо да се у Витлејему јудејском роди ХРИСТОС - Помазаник Божији, који је по Божијој вољи! Ми не само да верујемо већ из искуства знамо и исповедамо да је ХРИСТОС ЕМАНУИЛ, што значи С НАМА ЈЕ БОГ! Е, да би заиста и истински БОГ БИО СА НАМА отворимо срца своја, очистимо их и претворимо их у обиталиште Божије. Нека срца наша данас постану нови Витлејем, нове јаслице у које ће се сместити несместиви; облагодаћени орган у који ће се трајно сместити у Витлејему рођена Љубав Божија. Данас и ових радосних празничних дана будимо домаћини Господу своме. Примимо Га и поздравимо у својим домовима примајући оне најмање као Њега самога, не гледајући ко је ко. У својим храмовима прославимо Га на начин који Њему приличи и припада. Задржимо Га као живот нашег живота, као светлост нашег бића. Оно што је наше и само наше људско нека се данас и заувек покори вољи Божијој да и ми можемо, као Пресвета Богородица рећи: Господе, ево слуге, односно ево слушкиње твоје, нека и на мени и са мном буде воља твоја. Зашто то кажемо? Зато што из године у годину око празника Рођења Господа нашег Исуса Христа све се више и више истиче оно што је наше људско, а све мање оно што је Божије. Заиста у опасности смо од комерцијално-фолклорног празновања и слављења које потискује суштину празника. Држањем само наших обичаја, наша срца погружена у властите немире и буре овога света и даље ће остати далеко од Господа, далеко од Богомладенца Христа. Наше срце и наш живот створени су за Господа. Срцâ и душâ испуњених миром Божијим моћи ћемо славити Богомладенца Христа песмом: Слава на висинама Богу, на земљи мир, а међу људима добра воља! Рођење Христово је, пре свега и изнад свега, чин Божије љубави која се открила цела и потпуна у оваплоћеном и рођеном Христу Исусу. Свети Јован Богослов ту тајну Божије љубави посведочава речима: „..Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн 3, 16).
(...)

Данас посебно поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији и молимо се Богомладенцу Христу да их (Он) заштити и укрепи у ношењу крста који им на нејака њихова плећа метнуше силници овога света. Као и претходних, и ове године делимо тугу и забринутост са свима вама због дешавања на Косову и Метохији,- око ове наше свете земље - срца и душе Српског народа; око нашег духовног Витлејема, колевке наше културе. Гле, за нашу светолазаревску земљу данас моћници овога света бацају коцку и бесрамно вређају наша осећања и наше достојанство. Данас, они у име својих интереса на Балкану и Европи, газећи при том све норме међународног права на којем почива данашњи свет, хоће да отму Српском народу његову колевку, његову душу и срце које ће заувек остати и бити на Косову и Метохији. Нек се пред овом чињеницом добро замисле сви они који на најбезочнији начин крше све норме Божије и људске правде, а пре свега права Српског народа на колевку његове Отаџбине.

У празничном расположењу и радости не смемо заборавити нашу браћу и сестре прогнане из Босне и Херцеговине, Хрватске, те Косова и Метохије. Апелујемо на све органе власти у Србији и Црној Гори да им омогуће нормалан и пристојан живот, да се заузму за њихова права на повратак и поврат њихове отете имовине. Посебно апелујемо на све вас, драга децо духовна, да овај празник хришћанске радости поделите са вашом браћом и сестрама прогнаницима. Сетимо се данас и свих оних који су остали на својим огњиштима или се вратили на њихова згаришта. Пратимо и видимо да свакодневно трпе дискриминације и понижења, само зато што су Срби и што су смогли снаге и храбрости да се врате и опстану на својим огњиштима.

(...)

Поздрављамо наше младе - децу и омладину. Непрестано наше молитве управљамо ка Господу, драга децо и омладино, да вас сачува од кужних искушења нашег доба: дроге, алкохолизма и других порока. Знајући да на младима свет остаје желимо да се, стасавајући у људе и наше наследнике, наоружате врлинама и добром, те да се одбраните од свакојаких искушења која вам свет нуди и намеће. У најтежим тренуцима вашег живота сетите се кушања која је претрпео сам Господ Исус Христос. Призовите Га у помоћ и Он ће вам сигурно помоћи. Посебна опасност вреба вас у смишљеном програму наметања псевдокултуре и подражавања исте. Животни путеви имају своје раскрснице. На вама је да изаберете онај правац који води у живот вечни, на крају којег се нећете кајати већ радовати са свима светим прецима нашим.

Не можемо а да се овог празника не сетимо и наше драге духовне деце у расејању - у Америци, Аустралији, Европи, Африци и Азији, удаљене од својих древних огњишта, светиња и гробова предака. Иако сте силом историјских прилика и неприлика приморани да живите расејани по целом свету не заборавите да ћете у слављењу Божића наћи свој родни завичај, своје дечије радости и топли мајчин хлеб. Сећајте се својих древних цркава и светих манастира и учите своје потомство да их не заборави. Чувајте као зеницу ока свога тешко стечено јединство наше Цркве. Око својих епископа, као деца око родитеља, окупите се и сложите у добру, врлини и слављењу Бога. Данас Богомладенац Христос сабира нас у наше свете храмове да се мирбожимо, сложимо, обожимо и умножимо, ако Бог дâ!

Нека светлост витлејемске пећине обасја све људе и све народе света, Вишњи Мир дарујући свима и свакоме.

Поздрављајући вас, драга децо духовна, још једанпут позивамо вâс и све људе добре воље да празник Рођења Господа нашег Исуса Христа прославимо у миру, радости и духовном расположењу.

МИР БОЖИЈИ -
ХРИСТОС СЕ РОДИ!

БЛАГОСЛОВЕНА НОВА 2008. ГОДИНА!

Дано у Патријаршији српској, у Београду,
о Божићу 2007. године.

30.12.2007.

Launch...

Čudo jedno koliko glupost može da pokrene lavinu.
Mislio sam da će ovo biti par dana odmora, ljenčarenje, gledanje novogodišnjeg tv programa, filmovi, serije, čitanje knjiga, možda, ali možda malo šetnje, možda malo rakijice, vjerovatno nimalo piva...
I onda glupost, ne znam ni ja šta, sat vremena u tržnom centru, malo razmišljanja o porodici, o zavičaju... i odjednom eto ti aveti da te progoni.
I da ti obeća da će ovo biti dani mučnog preispitivanja, prežvakavanja već odavno izlizanih tema i misli, bez riječi, i umiranja za nedostižnim životom, koji je negdje drugdje i daleko.
Ili će to sve srediti neki film, malo interneta, neka knjiga, malo izlaska i pijančenja... i bježanja od mira, tišine, dugih jalovih razgovora iz kojih se ništa ne izrađa, tihih predjela, periferija, sela.. bježanja od pustinje.
Ili je to još opasnije, pobjeći iz pustinje pa se u nju vratiti.
Nije čovjek pametan...
I vraća mi se sve... daleki mali grad...


Stariji postovi